«

»

Nov 08

Defensor del Pueblo – Zaštitnik građana Španije

Istorijski koreni ustanove

Ustav iz 1978. godine je uveo instituciju Ombudsmana (na španskom Defensor del Pueblo – doslovno zaštitnik naroda) u španski politički i pravni sistem. Međutim, neki komentatori su sugerisali da je ova ustanova imala svoje manje ili više direktne istorijske korene, ne samo u Skandinaviji, odakle potiče, već i u samoj Španiji. Kao primer se navodi izvesni Sahib-al-Mazalim, koga je u vreme arapske vladavine Španijom imenovao sultan. Njegova uloga je bila da, u svojstvu svojevrsnog sudije, saslušava i ispituje žalbe koje se odnose na zloupotrebu vlasti. Češće se, ipak, navodi, Justicia Mayor iz 14. veka, tadašnje kraljevine Aragonije, koja je delovala preventivno protiv ometanja ili zloupotrebe zakona. Međutim, postoje nesporne i duboke razlike između ovih ustanova i današnje institucije Ombudsmana. Aragonska Justicia Mayor je ustanova sa sudskim ovlašćenjima, čije su odluke bile obavezujuće za one na koje su se odnosile, tako da je njihovo neizvršavanje povlačilo ozbiljne posledice. Filip V je ukinuo ovu instituciju početkom 18. veka.

 

Ustav iz 1978. godine

U Španiji je ova ustanova, koje je generalno, širom sveta uvođena po uzoru na skandinavski model, kao deo jednog opšteg procesa, uvedena praktično silom i sa veoma širokim ovlašćenjima. To je posledica činjenice da je istorijski kontekst bio posebno osetljiv – u vreme demokratske tranzicije, nakon smrti diktatora Franka 1975. i u vreme donošenja novog Ustava 1978. U Španiji je, stoga, Ustavom iz 1978. uvedena ova institucija članom 54, u delu koji se odnosi na osnovna prava i dužnosti, u odeljku IV ’’Garancije osnovnih prava i sloboda’’.

U tom smislu se svaki građanin ovlašćuje na podnošenje žalbe Ombudsmanu sa ciljem zaštite svojih prava i sloboda u postupku koji je nezavistan i preferencijalan u odnosu na sudski, s tim, da mu, u prikladnim slučajevima, ostaje mogućnost podnošenja žalbe i Ustavnom sudu te zemlje.

Najvažniji aspekt ustavne definicije ove ustanove leži u činjenici da Ombudsman ima prava da deluje nezavisno od parlamenta koji ga imenuje. S druge strane, ima ovlašćenje da pokrene inicijativu za ocenu ustavnosti, čime praktično zalazi na teren institucije koja ga imenuje, a to je zakonodavstvo. Koliki je značaj ovog ovlašćenja koji predviđa član 162 Ustava, pokazuje to što pored Ombudsmana to pravo imaju samo predsednik Vlade i najmanje 50 članova donjeg ili gornjeg Doma parlamenta, odnosno izvršne ili zakonodavne vlasti autonomnih regiona. Zapravo, ovlašćenja Ombudsmana su ograničena samo i isključivo samim Ustavom. S obzirom na to, podnošenje izveštaja parlamentu o svom radu, što je obaveza Ombudsmana, ne bi trebalo da bude pomešana sa funkionalnom zavisnošću.

 

Mesto Ombudsmana u španskom ustavnom uređenju

Uloga zaštite osnovnih prava, koju Ustav dodeljuje Ombudsmanu, ne pripada isključivo toj instituciji. U članu 124.1 javnom tužiocu je poverena misija ’’promocije delovanja pravosuđa u zaštiti zakonitosti, prava građana i javnog interesa zaštićenog zakonom, po službenoj dužnosti ili po žalbama zainteresovanih strana’’. Isti član ukazuje da data ovlašćenja ne prejuidiciraju funkcije date drugim organima. Očigledno je da se pod drugim organima podrazumeva i institucija Ombudsmana. Njihova se ovlašćenja ne poklapaju, odeljak I, u kome su definisana osnovna prava i dužnosti, definiše ovlašćenja Ombudsmana, a odeljak IV, koji se bavi materijom pravosudja, nadležnosti javnog tužioca. Dalje su ta ovlašćenja bliže regulisana zakonom. Značajna razlika se i ovde javlja u pogledu prava Ombudsmana na pokretanje postupka ocene ustavnosti. S druge strane, ove dve ustanove su međusobno komplementarne, budući da Ombudsman mora da prosledi slučajeve nezakonitog postupanja administracije tužiocu (ili Generalnom savetu sudstva, u zavisnosti od vrste slučaja o kojem je reč).

Zakonska ovlašćenja Ombudsmana u Španiji uopšteno mogu biti opisana kao nesudski i, stoga neobavezujući, nadzor rada administracije. Ova formulacija bi se mogla primeniti praktično na većinu savremenih ustanova ovog tipa širom sveta. Sloboda od određenih formalnih postupaka omogućuje fleksibilnost i komplementarno delovanje ove ustanove u odnosu na pravosuđe. U vezi sa pitanjem da li su navedena osnovna prava i slobode restriktivne ili nerestriktivne, preovlađujuće mišljenje struke je da je reč o pravima i slobodama implicitnim demokratskom uređenju. Nadzorna uloga u odnosu na administraciju, podrazumeva pravo nadzora u odnosu na sve nivoe i vrste – nacionalnu, regionalnu, lokalnu, vojnu, itd.

Pored nacionalnog, postoje i ombudsmani za svaki region (tačnije u jedanest regiona – Kataloniji, Sevilji, Galiciji, Kanarima, Valensiji Andaluziji, i dr; kao i dva grada Madridu i Barseloni) koji imaju prava da ispitaju i dovedu u pitanje delovanje svih tela javne vlasti u svom regionu.

 

Kvalifikacije i izbor

Zakon (donet tri godine nakon Ustava, 24. marta 1981. godine) ne predviđa posebne uslove koje bi kandidat za funkciju Ombudsmana trebalo da ispunjava osim starosnog i uživanja svih građanskih i političkih prava.

Ombudsman uživa autonomiju u svom radu i imunitet, te ne može biti hapšen, disciplinski kažnjavan, gonjen ili optužen pred sudom zbog mišljenja ili delovanja iznešenog ili ostvarenog u tom svojstvu. Van obavljanja svojih dužnosti, Ombudsman ne može biti hapšen ili pritvaran, osim u slučajevima teškog krivičnog dela, kada je nadležno krivično odeljenje Visokog suda. Ova pozicija je nespojiva sa bilo kojom izbornom ili političkom funkcijom, službom u javnoj administraciji, sindikatu ili asocijaciji ili fondaciji, ili bilo kojom drugom profesionalnom ili poslovnom aktivnošću. Stoga, Ombudsman ima rok od 10 dana, nakon izbora na ovu funkciju, da reguliše situaciju nespojivosti funkcija. Kao parlamentarnog Visokog komesara za administraciju, Ombudsmana bira parlament na period od pet godina. Zajednički odbor oba doma (Kongresa narodnih poslanika i Senata) predlaže kandidate koji bivaju prihvaćeni prostom većinom glasova. Nakon toga kandidat koji dobije tropetinsku podršku u Kongresu, a zatim i u Senatu biva postavljen na tu funkciju. Ukoliko nijedan kandidat ne dobije potrebnu većinu, proces se ponavlja, s tim da , zajednički odbor predlaže novu grupu kandidata. U tom slučaju potrebna je tropetinska većina u Kongresu, praćena apsolutnom većinom glasova u Senatu. Prestanak funkcije nastupa u slučajevima ostavke, smrti, ili iznenadne nesposobnosti obavljanja funkcije, flagrantnog nemara u ispunjavanju obaveza i dužnosti, ili krivične presude na koju ne može biti uložena žalba.

 

Unutrašnja struktura Ustanove

Iako je do te mere reč o ustanovi koju čini jedna osoba, da funkcija koju ta osoba obavlja i institucija nose isti naziv – Ombudsman, ona, ipak, ima izvesnu unutrašnju strukturu. Zakon utvrđuje da će Ombudsmanu u radu pomagati prvi i drugi zamenik, kojima on može delegirati svoja zaduženja i koji ga menjaju, u hijerarhijskom redosledu, u slučajevima privremene sprečenosti ili razrešenja. Njih predlaže sam Ombudsman, a potvrđuje parlament i oni imaju iste prerogative i za njih važe ista pravila u vezi sa nespojivošću funkcija kao i za Ombudsmana. Oni vrše direktno procesuiranje, ispitivanje i istraživanje kako žalbi koje građani upućuju ovoj ustanovi, tako i slučajeva, kojima se Ombudsman bavi po službenoj dužnosti, predlažući njihovo prihvatanje ili odbijanje. Takođe, jedan od zamenika je zadužen i za prava manjina. Pored toga Ombudsman ima generalnog sekretara i odgovarajuće tehničke i druge službe.

 

 

Ovlašćenja

Misija Ombudsmana je da zaštiti osnovna prava i slobode građana. Takođe, on obezbeđuje da ustanove javne vlasti deluju u skladu sa onim što predviđa član 103.1 Ustava – da služe javnom interesu i da deluju u skladu sa principima efikasnosti, hijerarhije, decentralizacije, koordinacije i potpune podređenosti zakonu, eksplicitno odričući mogućnost bilo kakvog arbitrarnog akta. Ombudsman ima ovlašćenje da dovede u pitanje delovanje bilo kog tela centralnih vlasti, administracije autonomnih oblasti, kao i lokalne administracije, kao i bilo koga ko deluje u svojstvu predstavnika ili saradnika bilo kojeg od navedenih nivoa vlasti. Kada Ombudsman primi žalbe na rad pravosudnih vlasti, ima obavezu da iste prosledi ministarstvu za građanska prava radi istraživanja njihove istinitosti i prihvatanja neophodnih mera u skladu sa zakonom, ili prosleđivanja Generalnom savetu sudstva. Zaštitnik građana ne može da sprovede pojedinačno ispitivanje na osnovu žalbe koja dovodi u pitanje sudske presude ili da ih suspenduje, pa shodno tome zainteresovano lice bi moralo da podnese žalbu pred višim sudom, budući da Ombudsman ima obavezu poštovanja sudske nezavisnosti.

Zaštitnik građana je ovlašćen da prijavi bilo koji neustavni akt, u skladu sa ovlašćenjima koje su ustanovljena Ustavom i Organskim zakonom o Ustavnom sudu iz 1979. Ombudsman, takođe, može da inicira i habeas corpus postupke.

Ombudsman obezbeđuje poštovanje osnovnih prava i sloboda u domenu vojne administracije, ali ne može da se meša u sistem komandovanja nacionalnom odbranom.

Nakon pristupanja Španije Opcionom protokolu uz Konvenciju protiv torture i drugih okrutnih, nečovečnih ili ponižavajućih postupaka ili kažnjavanja, španski parlament je Ombudsmanu dodelio status nacionalnog preventivnog mehanizma protiv torture. Ovu funkciju obavlja od 2009. godine.

Važno je napomenuti da Ombudsman nema prava da interveniše u sledećim situacijama:

•           kada javne vlasti prethodno nisu bile uključene

•           u slučajevima sukoba između pojedinaca

•           nakon isteka perioda od godinu dana nakon što je građanin postao upoznat o činjenicama koje su osnov njegove žalbe

•           u slučaju anonimnih žalbi bez određenih tvrdnji i u slučaju žalbi koje mogu narušiti legitimna prava trećih strana

•           u slučaju neslaganja sa sadržajem sudskih presuda.

 

Godišnji izveštaji parlamentu

Ombudsman ima obavezu da podnosi godišnji izveštaj parlamentu o svom radu. Takođe postoji mogućnost podnošenja specijalnih izveštaja ukoliko postoji određena potreba za tim. Prema podacima iz izveštaja za 2011. godinu, Ombudsman je procesuirao 24 381 žalbu; 500 istraga je sprovedeno bez konsultacija, što je najveći broj od osnivanja ove ustanove; doneto je 546 rezolucija, što je za preko 100 više u odnosu na prethodnu godinu. U toku mandata obeleženog ekonomskom krizom, institucija se bavila žalbama koje se odnose na nezaposlenost, socijalna davanja, probleme sa bankama i pristup stanovanju. Institucija insistira na potrebi da pojača kontrolu nad upravljanjem javnim sredstvima i kriminalizovanjem rasipanja novca poreskih obveznika. Samo jedna organizacija je otežavala rad španskog Ombudsmana dok je u 2010. 14 uprava ometalo njegov rad. Prošle godine, dva monografska izveštaja su objavljena, od kojih jedan o prisustvu demokratskih vrednosti u obrazovnom sistemu te zemlje.

Izvori:

http://www.defensordelpueblo.es/en/index.html

http://www.defensordelpueblo.es/es/Documentacion/Publicaciones/Otros/Anexos/Documentos/libroI.pdf

http://www.osce.org/sr/serbia/95111

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>