«

»

May 28

Ombudsman Evropske Unije

 Preuzmite dokumenat >>OVDE<<

Institucija Ombudsmana u Evropskoj uniji ustanovljena je 1994. godine, Odlukom Evropskog parlamenta o pravilima i opštim uslovima vršenja dužnosti ombudsmana. Ombudsman ima ovlašćenja i dužnosti koje su mu poverile institucije Evropske unije, u skladu sa navedenom Odlukom i sa Ugovorom o osnivanju Evropske zajednice, Ugovorom o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik i Ugovorom o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju.

Ombudsmana bira Evropski parlament i on mora biti iz jedne od zemalja Evropske unije. Funkcija ombudsmana je nespojiva sa obavljenjem bilo koje druge javne funkcije. Ukoliko on više ne ispunjava uslove koji se zahtevaju za vršenje dužnosti ili je svoju funkciju vršio na neadekvatan način, na zahtev Evropskog parlamenta Sud pravde ga razrešava dužnosti. Ombudsmanu pomaže Sekretarijat čije osoblje on samostalno postavlja. Sedište ombudsmana je u Evropskom parlamentu. Nadležnost ombudsmana podrazumeva pomaganje u otkrivanju nesavesnih postupaka organa i tela Unije, uz izuzeće Suda pravde i Suda prve instance. On vrši kontrolu rada svih organa i tela EU po sopstvenoj inicijativi ili na osnovu žalbe, ako postoji sumnja da su nesavesno radili. Svaki građanin Unije ili pravno lice sa sedištem u državi članici, može da podnese žalbu ombudsmanu direktno ili preko članova Evropskog parlamenta.  Nakon što završi istragu, ombudsman donosi preporuku kojom obaveštava nadležni organ ili telo protiv koga je žalba podneta. Posle određenog roka, ombudsman podnosi izveštaj Evropskom parlamentu i nadležnom organu ili telu protiv koga je žalba  podneta, a lice koje je podnelo žalbu je takođe obavešteno o završetku istrage i njenim rezultatima. U nadležnost ombudsmana spada i podnošenje godišnjeg izveštaja Evropskom parlamentu o podnetim žalbama, pokrenutim istragama i drugim preduzetim aktivnostima ombudsmana u protekloj godini.

 

Analiza pravnog tima Yucom

Izvor: Javna uprava – odabrane teme, docent dr. Dejan Milenković, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, februar 2012

 

Iako je u osnovi ostao povernik parlamenta zadužen da prati kako uprava i izvršna vlast primenjuju zakone, na ombudsmana se danas gleda kao na instituciju čiji je osnovni zadatak zaštita prava građana, posebno od nezakonitog i nepravilnog (tzv. maladministration) rada uprave. Kako se ističe, …skandinavski izraz ombudsman postao je deo našeg svakodnevnog govora, iako je do nedavno bio gotovo nepoznat kako široj, tako i pravnoj javnosti. Danas ne samo da je izraz odomaćen gotovo u svim zemljama sveta, već se i samoj suštini ove institucije pristupa sa velikim uvažavanjem.[1] U raznim zemljama ombudsman, odnosno ombudsperson, ima različite nazive (npr. ombudsman u skandinavskim zemljama, poverenik parlamenta u Velikoj Britaniji,[2] medijator u Francuskoj,[3] pravobranilac prava građana u Poljskoj,[4] narodni zastupnik u Austriji,[5] poverenik u Australiji[6] itd.) i različitu organizaciju (npr. u Austriji je ombudsman kolegijalno telo). Osim toga, moguće je da postoji i više različitih ombudsmana za pojedine oblasti (npr. u Velikoj Britaniji i Nemačkoj u vezi sa zaštitom ličnih podataka u kompjuterizovanim evidencijama koju vode organi uprave).[7]

Iako postoji mnogo formi ombudsmana, njihova prepoznatljiva osobina je da su nezavistan, zakonom propisani organ (konstituisan zakonskim aktom ili čak i samim ustavom) koji je obično odgovoran parlamentu. Zadatak ombudsmana je da istraži pritužbe koje ulože pojedinci ili grupe protiv delovanja upravnih organa, a njegova nadležnost može da se odnosi na čitavu sferu uprave ili da bude ograničena na određene oblasti u okviru nje. Na primer, britanski parlamentarni komesar za upravu je ovlašćen da istražuje žalbe protiv centralne uprave, poljska Komisija za prava građana istražuje kršenja prava građana uopšte, dok mađarska Komisija za prava nacionalnih i etničkih manjina istražuje pritužbe protiv manjina.

Ombudsman ima ovlašćenje da zahteva od uprave koja je pod istragom da preda dokumente i ostale dokaze ukoliko je potrebno. Po pravilu, nema ovlašćenje da naredi korektivne mere ili izrekne sankcije, već je ograničen na davanje preporuka upravi i oslanja se na pritisak javnosti, parlamenta ili vlade u sprovođenje izrečenih mera. Ombudsman ne samo da igra važnu ulogu u jačanju odgovornosti državne uprave, već može i doprineti podizanju kvaliteta uprave otkrivanjem primera “loše uprave” i podizanjem svesti među državnim službenicima o očekivanjima javnosti.[8]

Jedno od osnovnih prava građana u Evropskoj uniji je pravo obraćanja Evropskom ombudsmanu.[9] Evropski ombudsman je ustanovljen Mastrihtskim ugovorom, odnosno Ugovorom o Evropskoj uniji. Evropski ombudsman je nadležan da prima pritužbe od strane građana Unije i bilo kojeg fizičkog lica i pravnog lica koje ima sedište u državama članicama Unije povodom postupaka loše uprave od strane institucija Evropske unije. Nove nadležnosti Evropskog ombudsmana uvedene su Lisabonskim sporazumom (2009), koji predviđa da se mandat ombudsmana proširuje sa “institucija i organa Zajednice” na “institucije, organe, kancelarije, ili agencije Evropske unije” (čl. 228. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije). Ovo proširenje nadležnosti ima dva elementa: a) kako Lisabonski sporazum ukida strukturu stubova Evropske unije, bivši drugi stub (zajednička spoljna i bezbednosna politika) sada spada u nadležnost ombudsmana, i b) prema članu 13. Ugovora o Evropskoj uniji, Evropski savet je institucija, te i on potpada u nadležnost ombudsmana.

Član 228, stav 1. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije određuje da ombudsmana “bira” (a ne “imenuje”) Evropski parlament, dok član 228, stav 4. predviđa da se Statut ombudsmana donosi od strane Evropskog parlamenta. Osim člana 228. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, rad ombusmana je definisan Statutom Ombudsmana i Pravilima postupanja usvojenih od strane Ombudsmana na osnovu (čl. 14) Statuta.

 

Tekst preuzet iz monografije Evropsko upravno pravo, Stevan Lilić, Katarina Golubović, Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2011

 



[1] Karl Freedman, The Ombudsman, u “Canadian Esseys on Human Rights and Fundamental Freedoms” (Eds. R.Macdonald, J.Humphry), Toronto, 1979, str. 337.

[2] Dragaš Denković, Ombudsman kao zaštitnik zakonitosti i prava građana, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2, 1968.

[3] Dragaš Denković, Medijator – francuski ombudsman, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1-4, 1983.

[4] Marek Szubiakowski, Stevan Lilić, Pravobranilac prava građana u Poljskoj i društveni pravobranilac samoupavljanja u Jugoslaviji (paralele), Zbornik radova Pravnog falulteta u Novom Sadu, br. 3-4, 1990.

[5] Dragan Radinović, Ombudsman i izvršna vlast, Beograd, 2001.

[6] Goeffrey Sawer, Ombudsman, Melbourn University Press, Parkville, Victoria, 1964, str. 6.

[7] Stevan Lilić, Data Protection Ombudsman, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 3-4, 1990.

[8] Uporedi: Priprema državnih uprava za evropski administrativni prostor, SIGMA radovi br. 23 (Preparing Public Administrations for the European Administrative Space, SIGMA Paper 23), OSCE, 1998. Dostupno na: http://www.oecd-ilibrary.org/governance/preparing-public-administrations-for-the-european-administrative-space_5kml6143zd8p-en

[9] Vidi: Ugovor o Evropskoj uniji, čl. 20. i čl. 24.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>