«

»

May 28

Ombudsman i ljudska prava

Institucija ombudsmana (ombudspersone) kao posebnog oblika kontrole uprave neposredno je povezana sa idejom ostvarivanja i zaštite ljudskih prava. Zbog toga se ombudsman kod nas najčešće i definiše kao zaštitnik prava građana.[1]

Kako se ističe, …ideja ljudskih prava javlja se u najrazličitijim formama ljudskog života i stvaralaštva, između ostalog, u umetnosti i književnosti, zakonodavstvu i pravu, filozofiji i religiji, običajima i politici itd. Iako ideja ljudskih prava ima svoju složenu filozofsku osnovu, ipak su dva centralna pojma filozofije ljudskih prava jednostavna i lako shvatljiva. To su pojmovi individualnosti ljudskog bića i samostalnosti njegove ličnosti. Čovek je shvaćen kao biće koje ima vlast nad svojim postupcima i kod koga se uzrok delanja nalazi prvenstveno u njemu samom.[2] Iako se koreni ideje o ljudskim pravima mogu naći još u antičkim grčkim mitovima,[3] može se reći da moderna misao o ljudskim pravima nastaje uporedo sa razvojem prosvetiteljstva i univerzalizma Novog doba, …borba za to da neka osnovna ljudska prava i slobode ne uživaju samo građani jedne države, nego svi ljudi, počela je zapravo već u 18. veku, usvajanjem čuvene Deklaracije o pravima čoveka i građanina na početku Francuske revolucije 1789. godine, jer to nije bio dokument koji se odnosio samo na Francuze. Pa ipak, suverenost države bila je toliko jaka da je diktirala koegzistenciju nedemokratskih i demokratskih država i vlada koje su poštovale i gazile ljudska prava. Smatralo se da je odnos između režima i njegovih podanika bio unutrašnja stvar države, u koju se niko sa strane, a ponajmanje zvanični organ, nije smeo mešati. Zato su se u 19. veku tražila „slaba mesta“ tadašnjeg međunarodnog sistema u onim oblastima koje nisu bile pokrivene apsolutnom suverenošću države. Jedan od takvih prostora, bilo je, na primer, otvoreno more, pa su borci protiv ropstva, u nemogućnosti da doprinesu ukidanju te pojave van granica svoje države, nastojali da se bar spreči trgovina robljem, što je pružalo mogućnost da se brodovi koji su prevozili robove zaustavljaju na otvorenom moru i da se zasužnjeni ljudi oslobađaju.[4] Ideja o ljudskim pravima imala je, i danas ima, uticaja na brojna pravna shvatanja i pojmove, kako u teoriji, tako i u nacionalnoj i međunarodnoj pravnoj praksi.[5] Tako, dok se, na primer, povodom izvršavanja kazni, ranije smatralo da je čovek za vreme izdržavanja kazne postao neka vrsta „roba države“, danas se, …porastom poštovanja čovekovih prava, kao primarno, ne naglašava taj upravnopravni pristup, već se i ovde polazi od uvažavanja osnovnih načela pravne države i ističu se ustavnopravne osnove za određivanje ovlašćenja za tu prinudu i za sve zahvate u režimu izvršenja kazne lišenja slobode, koji se odnose na pravni status zatvorenika.[6]

Može se reći da je današnje teorijske pretpostavke ljudskih prava kao najvišeg pravnog standarda u oblasti upravnog prava uobličio Leon Digi (Leon Duguit) početkom 20. veka. Njegova osnovna postavka počiva na koncepciji da se država može i mora ograničiti pravom, kako unutrašnjim, tako i međunarodnim. Po logici ovog pristupa, pravo mora postojati „pre i izvan“ države (tzv. „l’anteriorite et l’exteriorite du droit par rapport a l’Etat“).[7] Digi je svoje shvatanje o ograničenju države pravom izneo u svom delu Preobražaji javnog prava (Les Transformationes de Droit Public, 1913), u kome, između ostalog, teorijski obara koncept javnog prava, zasnovanog na pojmu narodnog suvereniteta, na kojem i počiva tradicionalni model pravne države (Rechtsstaat). Kako ističe Digi, …sistem javnog prava pod kojim su ceo jedan vek živeli svi obrazovani narodi, počivao je na nekoliko načela koja su doskora mnogi poštovali kao dogme i hteli da ih nametnu svima. Dve glavne ideje su činile suštinu njegovog dela: ideja suverenosti države, čiji je pravi nosilac narod shvaćen kao država, i ideja prirodnog prava pojedinca, koje je neotuđivo i nezastarivo, a koje se suprotstavlja suverenom pravu države. Istovremeno, Digi zaključuje: …danas se uviđa da se javno pravo ne može objasniti koncepcijom o delegaciji suverenosti od strane naroda. Razlog tome je što je narodna volja samo jedna fikcija, pošto je ona stvarno, ma šta se činilo, samo volja nekoliko pojedinaca. Zbog toga, opšta obaveza koju moderno doba nameće upravljačima u očevidnoj je protivrečnosti sa pojmom suverenosti. Prema tome, načelo čitavog sistema modernog javnog prava svodi se na ovo: oni koji u stvari drže vlast nemaju subjektivno pravo na javnu vlast, već imaju dužnost da upotrebe svoju vlast radi organizovanja javnih službi i da obezbede i kontrolišu njihov rad.[8] Digijeva teorija o preobražaju javne vlasti (kao pravo zapovedanja) u odgovornu javnu službu, imala je za posledicu da je načelo zakonitosti, kao vrhovno načelo tradicionalne pravne države, ustupilo mesto načelu ljudskih prava, kao najvišem standardu savremene socijalne države. Kao institucionalna garancija ostvarivanja i zaštite ljudskih prava i socijalne pravde na političkom planu, nastaju i ideje o građanskoj neposlušnosti kao političkom aktu, koji je, između ostalog, …rukovođen i opravdan političkim principima, tj. načelom pravde kojim se uređuju ustav i društvene institucije uopšte.[9] U tom smislu, i savremena država podrazumeva konceptualnu integraciju tradicionalnog načela zakonitosti pravne države sa savremenim standardima ostvarivanja ljudskih prava socijalne države.

Prekretnica u razvoju ljudskih prava nastupa nakon Drugog svetskog rata. U tom kontekstu, posebnu ulogu su odigrali Povelja Ujedinjenih nacija (1945) i suđenje u Nirnbergu za zločine protiv čovečnosti i mira (1946). Suđenje u Nirnbergu pokazalo je da se, umesto podanika države, čovek pojavio kao subjekt univerzalnog, međunarodnog prava i da države više ne mogu računati na svoj zakonodavni suverenitet kao osnovu za potiskivanje i kršenje opštih ljudskih prava. Ubrzo zatim, usvojen je i jedan broj međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima,[10] koji postavljaju osnove i standarde njihove zaštite i ostvarivanja, između ostalih, Opšta deklaracija o pravima čoveka UN (1948); Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950); Pakt o građanskim i političkim pravima UN (1966); Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima UN (1966) i dr.

 

Tekst preuzet iz monografije Evropsko upravno pravo, Stevan Lilić, Katarina Golubović, Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2011

 



[1]Vidi: Stevan Lilić, Dejan Milenković, Biljana Kovačević-Vučo, Ombudsman – međunarodni dokumenti, uporedno pravo, zakonodavstvo i praksa, Komitet pravnika za ljudska prava, Beograd, 2002.

[2]Vane Ivanović, Aleksa Đilas (redaktori), Zbornik o ljudskim pravima, London, 1983, str. 11.

[3]Dragoljub Mićunović, Temelji i budućnost ljudskih prava, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, Beograd, br. 1–2, 1989, str. 3–4.

[4]Vojin Dimitrijević, Opšti (međunarodni) standardi ljudskih prava, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 5–6, 1989, str. 559–600.

[5]Uporedi: Henry Steiner, Philip Aston, International Human Rights in Context, Oxford, 1996; R. Beddard, Human Rights and Europe, Cambridge, 1993; Theodor Meron (Editor), Human Rights in International Law, Oxford, 1984. i dr.

[6]Franjo Bačić, Krivičnopravni pentagon – Model državne kaznene represije zadovoljavajući sa stajališta zaštite ljudskih prava, Zakonitost, Zagreb, br. 2, 1990, str. 228.

[7]Ilija Pržić, Država i pravo u delu Leona Digija, Novi Sad, 1929, str. 9.

[8]Leon Digi, Preobražaji javnog prava, Beograd, 1929, str. xiii–xx.

[9]John Rawls, A Theory of Civil Disobedience, „The Philosophy of Law“ (edited by R.M. Dworkin), Oxford University Press, Oxford, 1977, str. 91.

[10]Dokumentacija, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, Beograd, br. 1–2, 1989, str. 151–302.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>