«

»

Sep 05

Preporuka Ministarstvu omladine i sporta

На основу члана 138. став 1. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“ бр. 98/06) и чланова 1. став 1. и 31. став 2. Закона о Заштитнику грађана („Сл. гласник РС“ бр. 79/05 и 54/07), у поступку контроле законитости и правилности рада Министарства омладине и спорта, по притужбама A. A.  и Б. Б., Заштитник грађана

У Т В Р Ђ У Ј Е

 Министарство омладине и спорта начинило је пропуст у раду јер је, кршећи принципе добре управе, пропустило да одговори на захтеве Фудбалског савеза Србије и Рукометног савеза Србије да се грађанима[1] А. А. и Б. Б. доделе национална спортска признања, као и на дописе које су тим поводом упутили А.А. и Б.Б.

На основу утврђених недостатака у раду, Заштитник грађана упућује Министарству омладине и спорта следећу

 

П Р Е П О Р У К У 

Потребно је да Министарство омладине и спорта без одлагања, у оквиру својих законских овлашћења, образложено одговори на захтеве Фудбалског савеза Србије и Рукометног савеза Србије да се грађанима А. А. и Б. Б. доделе национална спортска признања, као и на дописе које су тим поводом упутили А. А. и Б.Б.

 

Министарство омладине и спорта обавестиће Заштитника грађана, у року од 60 дана од дана пријема ове препоруке, о поступању по њој, односно доставиће копије обавештења упућених подносиоцима притужби по основу поднетих захтева, са доказом о њиховом достављању.

 

Р а з л о з и:

 Заштитник грађана је примио притужбе А. А., из К… и Б.Б. из Ц…. Увидом у поднете притужбе и сагледавањем приложене документације установљено је да су обе притужбе поднете поводом непоступања Министарства омладине и спорта по захтевима за доделу националног спортског признања, односно недостављања обавештења и образложења даљег поступања по њима.

Наиме, из навода подносиоца притужби и приложене документације произилази да су се подносиоци притужби, путем надлежних националних гранских спортских савеза, Фудбалског савеза Србије, односно Рукометног савеза Србије, током … године обратили Министарству омладине и спорта дописима и захтевима за доделу националних спортских признања, а као спортисти који су остварили запажене спортске резултате. Истовремено, произилази да су се притужиоци и накнадно непосредно обраћали Министарству омладине и спорта са захтевима за достављање обавештења о поступању по њиховим захтевима за доделу националних спортских признања, и то …. године, односно …године. Међутим, од Министарства омладине и спорта нису примили никакво обавештење, како о својим правима, тако и о поступању по захтевима.

Чланом 25. став 3. Закона о Заштитнику грађана („Сл. гласник РС“, бр. 79/05 и 54/07) прописано да је пре подношења притужбе подносилац дужан да покуша да заштити своја права у одговарајућем правном поступку. Међутим, ставом 5. истог члана предвиђено је и да изузетно, Заштитник грађана може покренути поступак и пре него што су исцрпљена сва правна средства, ако би подносиоцу притужбе била нанета ненадокнадива штета или ако се притужба односи на повреду принципа добре управе, посебно некоректан однос органа управе према подносиоцу притужбе, неблаговремен рад или друга кршења правила етичког понашања запослених у органима управе.

Оцењујући наводе из притужби, као и приложену документацију, те чињеницу да је у конкретном случају реч о примени републичких закона, других прописа и општих аката, односно повреди принципа добре управе, Заштитник грађана је, у складу са својим овлашћењима из цитираног члана 25. став 5. Закона о Заштитнику грађана, поступајући по обе притужбе, покренуо поступке контроле законитости и правилности рада Министарства омладине и спорта, о чему је овај орган обавештен …. године, односно … године, у складу са чланом 29. Закона о Заштитнику грађана. Истим актима затражено је изјашњење о свим чињеницама и околностима значајним за доношење става о правилности и законитости поступања по предметним захтевима.

Министарство омладине и спорта, актима бр. … од 24. марта 2010. године и бр. …. од 6. маја 2010. године, предочило је Заштитнику грађана садржину прописа којима се утврђују национална признања и награде за посебан допринос развоју и афирмацији спорта и критеријуми за њихову доделу, а без достављања тражених информација о конкретним притужбама.

Истовремено, Министарство омладине и спорта је изнело мишљење да, имајући у виду да оно није надлежно за доделу националних признања у смислу доношења било каквог управног акта, решења или закључка, у конкретним случајевима има места примени члана 208. став 2. Закона о општем управном поступку, што би значило да је захтев странке одбијен и да она може покренути управни спор пред надлежним судом у складу са Законом о управним споровима. Такође се истиче да министарство није примило било какву тужбу на основу члана 8. и 24. Закона о управним споровима, која се односи на „ћутање управе“, те се оспорава оправданост поступања Заштитника грађана по конкретним притужбама, с обзиром да је сходно члану 25. став 3. Закона о Заштитнику грађана, пре подношења притужбе овом органу, подносилац био дужан да покуша да заштити своја права у одговарајућем правном поступку.

Одредбом члана 7. став 1. Уредбе о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта („Сл. гласник РС“, бр. 65/06 и 6/07), која је била на снази у моменту подношења захтева подносиоца притужби, А. А. и Б. Б., прописано је да акт о додели националног спортског признања и новчане награде доноси Влада, на предлог министарства надлежног за спорт. Ступањем на снагу Уредбе о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта („Сл. гласник РС“, бр. 24/2009 и 88/2009), престала је да важи Уредба о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта („Сл. гласник РС“, бр. 65/06 и 6/07). Одредбама члана 9. став 1. и 2. нове уредбе прописано је да акт о додели националног признања и новчане награде доноси Влада, на предлог министарства надлежног за спорт.

Законом о државној управи („Сл. гласник РС“, бр. 20/92, 6/93 – одлука УСРС, 48/93, 53/93, 67/93, 48/94, 49/99- др. закон и 101/2005 – др. закон), предвиђена су основна начела деловања органа државне управе, која између осталог подразумевају делотворност у остваривању права странака, поштовање странака и јавност рада.

Одредбом члана 208. став 2. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Сл. гласник РС“, бр. 30/2010), прописано је да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен. Ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор.

На основу уредби које регулишу национална признања (како Уредбе која је била на снази у моменту подношења захтева, тако и касније донете Уредбе), произилази да Министарство омладине и спорта, не одлучује управним актом о захтеву грађана, односно не доноси решење, али спроводи једну претходну процедуру у којој оно фактички одлучује о испуњености услова, односно о томе да ли ће упутити предлог Влади Републике Србије за доделу националног признања и новчане награде. Притом, акт Владе Републике Србије о додели националног признања и новчане награде може бити донет само на предлог Министарства омладине и спорта, те је улога овог министарства у поступку признања права на доделу националног признања и новчане награде, пресудна са становишта важећих прописа.

Из свега напред наведеног произилази да, у конкретном случају, Министарство омладине и спорта, на основу поднетог захтева грађана, одлучује о томе да ли ће Влади Републике Србије доставити предлог за доношење акта о додели националног спортског признања и новчане награде или не.

Сагледавајући податке до којих се дошло на основу примљених притужби, као и информација добијених од Министарства омладине и спорта током спроведених поступака контроле правилности и законитости рада овог органа, како по притужбама А. А. и Б. Б., тако и по другим притужбама грађана које су се односиле на исто питање, утврђени су пропусти у раду овог министарства у поступку разматрања захтева за доделу националних признања и награда за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, а који се тичу обавештавања грађана о њиховим правима.

Министарство омладине и спорта у конкретним случајевима притужиоцима није доставило никакво обавештење о њиховим захтевима, те је спорно да ли се грађани могу заштити од „ћутања администрације“ покретањем управног спора, а с обзиром на већ истакнуту чињеницу да министарство не одлучује о захтеву управним актом, као и цитиране одредбе Закона о општем управном поступку, који истиче да се жалба и тужба у управном спору због „ћутања администрације“ подноси према органу који доноси управни акт, односно решење. Притом, и о самом предлогу Министарства омладине и спорта се не одлучује у управној ствари, већ он представља иницијативу покретања поступка пред Владом Републике Србије.

Указујемо на одлуку Управног суда Србије 22 У. Бр. 5657/10 од 17. фебруара 2010. године, донету по тужби против Министарства омладине и спорта због недоношења одлуке по захтеву тужиоца да му се додели национално спортско признање. Суд је констатовао да се управни спор због недоношења решења по захтеву одређеног лица може, у смислу одредаба чланова 8. и 24. Закона о управним споровима, водити само ако се ради о недоношењу управног акта, то јест акта по захтеву поднетом у каквој управној ствари, а не у случају недоношења акта у каквој другој ствари која није управна, односно у којој се не решава у управном поступку о правима или обавезама подносиоца захтева. Истовремено је констатовано да овај услов у конкретном случају није испуњен, јер се о предлогу Министарства омладине и спорта не одлучује у управној ствари, већ предлог представља иницијативу покретања поступка пред Владом Републике Србије која је овлашћена да донесе акт о додели националног признања.

Истовремено, Заштитник грађана оцењује, на основу осталих притужби које је примио и приложене документације, а у вези исте ствари, да је Министарство омладине и спорта већ обавештавало поједине грађане о разлозима услед којих министарство није доставило предлог Влади Републике Србије за доношење акта о додели националног спортског признања, као нпр. у случају С. П., из К…, чиме се указује на недоследност у поступању органа.

Добра управа, сходно својим начелима и принципима, између осталог, подразумева да управа поступа искључиво по закону, да стручно и ефикасно одговара на захтеве грађана, да је окренута потребама грађана и њиховом испуњавању, да је отворена и доступна грађанима, да поступа са уважавањем и пажњом, да једнако поступа са грађанима у истим и сличним ситуацијама, као и да благовремено поступа по захтевима грађана.

Сходно начелима добре управе и поштовања странака, произилази обавеза и дужност сваког органа да грађане обавештава о њиховим правима, као и обавеза органа да обавести грађане о разлозима због којих евентуално по њиховим захтевима не може поступати, из чега, у конкретном случају, произилази обавеза органа да обавести грађане о разлозима због којих они евентуално не испуњавају услове за доделу националног признања и новчане накнаде.

У складу са начелима добре управе, обавеза органа управе је да одговори на захтеве грађана, водећи рачуна да их правилно и потпуно информише о њиховим правима и обавезама, на тај начин омогућавајући да грађани и остваре загарантована права.

 Органи управе су дужни да, у оквиру својих законом одређених надлежности, поступају по захтевима грађана на доследан начин, односно једнако према свим грађанима који су у истој или сличној ситуацији. У складу с тим, орган управе мора да поштује оправдана и разумна очекивања која грађани имају, а с обзиром на своје надлежности, као и претходну праксу органа јавне власти. Уколико постоје објективни и одлучни разлози за другачије поступање у конкретном случају, они морају бити образложени.

 Истовремено, сваки неблаговремен поступак органа и непоступање по примљеним дописима и захтевима, односно необавештавање, представља повреду права грађана и акт лоше управе. Наводи органа да уколико грађани не приме одлуку у законом предвиђеном року, да се по закону сматра да је њихов захтев одбијен, и у случају када су испуњени законски услови, никако не може представљати оправдање непоступања самог органа.

 Имајући у виду да орган управе у конкретном случају, грађанима није пружио информације о свом поступању у конкретним случајевима и обавестио их о њиховим правима, недвосмислено се указује на злоупотребу закона, недоследност у поступању, а тиме и на повреду принципа добре управе.

 Не упуштајући се у оцену основаности самих захтева који се односе на доделу националних спортских признања, Заштитник грађана је утврдио да Министарство омладине и спорта није у складу са начелима заштите права грађана, доследности и поштовања оправданих очекивања, обавестило Фудбалски савез Србије и Рукометни савез Србије, као ни грађане А. А. и Б. Б. о поступању по поднетим захтевима.

На основу свих утврђених чињеница и околности, Заштитник грађана је утврдио пропуст у правилности и законитости рада Министарства омладине и спорта на штету остваривања права грађана и, сагласно члану 31. став 2. Закона о Заштитнику грађана, упутио органу управе препоруку ради отклањања уочених недостатака у раду, као и у циљу унапређења рада органа управе и спречавања сличних пропуста у будућности.

 

ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА

 

Саша Јанковић

 

 

 



[1] Све именице у даљем тексту употребљене у мушком граматичком роду односе се, према садржају, без дискриминације и на лица женског пола.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>